ПИСАЦ ПРИПРЕМА ДРЖАВНИ УДАР

Japan

НОВАЦ НИЈЕ ВАЖАН -То нам је наметнутно. Новац није важан – он је само потребан. И као студент сам желио да имам само толико новца у вишку да могу купити без икаквог размишљања сако или најобичнију гитару. Такав сам и данас. Погледајте глобално: ми присуствујемо краху оваквог капиталистичког модела привреде. Мора да расте обим производње, профит, обрт... Па ми имамо тржишта колика јесу, а нисмо још почели извозити на Марс.

Недавно је ”Филип Вишњић” у својој чувеној библиотеци ”Албатрос” објавио необичан и надасве занимљив роман Божидара Бјелице Јапана – Државни удар херцега Стефана. Мало прије тога му се у издању ”Интерпринта” појавила збирка пјесама Душа саткана од перли, која је ушла у ужи избор за награду ”Алекса Шантић”. Са нашим пјесником и прозним писцем, аутором осам књига, разговарали смо у његовом родном Невесињу, мада од осамдесетих живи и ради у Београду.

Да ли је Ваш нови роман српска верзија филмова Посјетиоци — Ходници времена?
Хвала Вам на том поређењу. Заиста ми се допадају, али то су комедије. Ја се у овом роману бавим изузетно озбиљним темама. Мада, признајем, може се читати и забаве ради, не упуштајући се у све лавиринте, јер сам већ чуо, од строгих читалаца и писаца да је врло читљив, чак капоровски читљив. Кажу и да је филмичан, као и претходни роман.

А које су то све важне и озбиљне теме?
То је, као и на сваком почетку, наша прошлост и историја. Припремајући се за овај роман прочитао сам неколико хиљада страница наше средњовјековне историје и прегледао на стотине сајтова. Нашао сам много дрских прекрајања и олаког фабриковања историје. Много је логичније да се за ту истину боре наши и часни историчари него писци, али биће ми драго ако нешто покренем или појачам овим што је написано. Олако дајемо и свој језик, одричемо се великана и прошлости, својих територија и градова (не мислим само на Косово и Метохију), вјере и традиције, части, а тиме губимо и садашњост и, плашим се, будућност.
Друго, роман се бави и садашњим тренутком и бесрамностима које су у наше животе унијели новокомпоновани политичари и њихови најближи рођаци по новчанику – такође новокомпоновани бизнисмени. Ни ми остали нисмо невини у свему томе...
Даље, пишем о љубави. Око ње треба све да се окреће. Не око новца или неких других зала. Она је универзално добро. Рат ми је, као и у претходним дјелима, битна тема. Нас увлаче у ратове и често ратујемо за интересе других, а не своје. Послије ратова другим народима долази мир, а нама немир. Желим да људима отворим очи. Многи Скандинавци су рат у свом предању и колективној свијести изгубили. Затим покушавам да покажем на другачији пут и бијег од суноврата наше цивилизације, од овог лудила које прождире свијет...

Нажалост, многи се са Вама неће сложити да се одвећ тога не врти око новца и да он није важан?!
Знам! И то нам је наметнутно. Новац није важан – он је само потребан. И као студент сам желио да имам само толико новца у вишку да могу купити без икаквог размишљања сако или најобичнију гитару. Такав сам и данас. Погледајте глобално: ми присуствујемо краху оваквог капиталистичког модела привреде. Мора да расте обим производње, профит, обрт... Па ми имамо тржишта колика јесу, а нисмо још почели извозити на Марс. И?

Кад смо код новца, фасцинантна је она ваша прича кад Лазар пљачка банку и послије дијели новац радницима, ђацима и убогим пензионерима. Је ли он стварно први српски Робин Худ као што тамо пише?
Могуће, али нека остане и оно друго објашњење из романа – борац против изопаченог система и за сопствено искупљење, нови Марко Краљевић, кнез Лазар и Гаврило Принцип.

У роману имате њежних љубави, али и еротике, подлости и доброте, дроге, оружја, необичних прича и детаља и чудних паралела. Како успијевате све то да повежете?
Да, то је живот: препун и добра и зла, свега. Увијек ми је било важније да ја вјерујем у оно што пишем и у то исциједим сопствене емоције, него да то урадим занатски перфектно. Дакле, емоције и вјеровање су мој тајни састојак.

А херцег Стефан? Исписали сте толико занимљивих детаља о њему, његовом животу и том добу, па Вам то није било доста и ”доведете” га у наше доба.
Као што рекох, ишчитао сам много о њему, обишао задужбине нашег херцега Шћепана, Стефана или Стјепана (на корицама књиге је ктиторски натпис са цркве код Горажда), његове и рода му Косача тврде градове, некрополе из тог времена, путеве којима је ходио, завирио у архиве и музеје, успут научио којим и каквим очима да гледам средњи вијек, а између тога писао и писао, дописивао и пажљиво слушао шта ми Херцег прича, као што то чини и главном јунаку мог романа, срчаном историчару Лазару, тако да повремено нисам знао да ли сам ја писац или Лазар.

Хоћете да кажете да сте и Ви разговарали са властелином који је живио у петнаестом вијеку?
Од почетка овог разговора ми је јасно да сте пажљиво прочитали роман. Одговор на то питање се налази у њему. Вјерујем да сте га нашли.
И ето, распишем се о њему разблудном и наметљивом у сваком погледу и кренемо по Европи, он жељан и жедан жена, ја историје... Овдје и сада га је довео један његов неостварен сан, који нисам директно поменуо у роману, и сретну се негдје Лазареве, Стефанове и моје мисли и идеје и крену припреме за државни удар.

Тако сте убједљиви у роману да се чини да сте учествовали у припремама оног, недовољно расвјетљеног, државног удара из деведесетих?
То ме питате с неком намјером или онако? Нешто се више тога не сјећам, али се сјећам да су ми судили за национализам кад сам имао дванаест година. Да ли сте свјесни какав сам ја првоборац?! Али од ових самопрокламованих, у било чему, за праве никада нема мјеста!
Него да наставим. Стефан, иако тако моћан обласни господар, никада није убио некога, назовимо то политичког противника или супарника код жена или у послу. Нити је тако нешто наредио. Нормално, ово се не односи на ратове. Он се гнушао крви. Ја још више, али припреме за државни удар теку и сви побројани у роману су спремни. Тај удар су у ствари промјене на боље и молим све остале да им доброта и љубав испуне срца, мисли и душе. То ће нам помоћи! Заиста треба да волимо ближњег свог као брата свог. Ова болесна политика се недопустиво много увукла у наше животе и морамо зауставити то бешчашће и бахатост.

Ви сте заиста храбар човјек, мислим писац.
Шта ми друго преостаје?! Поштујем себе, своје емоције, идеје, слободу... Не дам да ме ико поткупи!


Божидар Бјелица Јапан рођен је у Невесињу на Бадњи дан 1960. године када је кажу падао црвени снијег. Школовање је започео у родном граду, Гимназију је завршио у Чапљини, а дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду 1985.
Друго презиме – Јапан наслиједио је од ђеда Тодора, који је, иако трговац, био учесник многих буна и ратова. У време када је Црна Гора објавила рат Јапану, задесио се у Црној Гори, па су његови суграђани, знајући какав је ратник, били убеђени да је стигао до Јапана. На срећу, тај рат није вођен, али ни мир никада није склопљен. Можда и због тога Б. Бјелица Јапан, сем о љубави и савременим темама, често пише о ратовима, а вапи за миром.
За себе каже да је ”био све у животу, сем помоћник бродског кувара”. Прошао је већину области у свом професионалном послу, бавио се дизајном, уметничком фотографијом, тренирао карате, имао рок групицу, био диск-џокеј, бавио се планинарством, ловом и риболовом, пливањем, веслањем, летењем, изучавао наоружање (објавио доста радова из те области), путовао, бавио се помало новинарством, чак и сликањем...
До сада је објавио три збирке песама, Огољене емоцијама (Народна књига, 1995), Рат овај нема крај (Студент, 1997), и Ватре смо љубили (ауторско издање, 2004), књигу прича Мале исповести (БИГЗ, 2000) и романе Рат и немир (Интерпринт, 2005) и Државни удар херцега Стефана (Филип Вишњић, 2012). Уврштен је у многе антологије и зборнике поезије. Повремено објављује прозу и поезију у домаћим и иностраним часописима. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Српске.
Живи и ради у Београду. Ожењен, има троје деце.